Do­la­zak u Cr­nu Go­ru Ma­ri­ja Var­ga­sa Ljo­se, no­be­lov­ca i po­sled­njeg ži­vog pred­stav­ni­ka la­ti­no­a­me­rič­kog ma­gič­nog re­a­li­zma, obi­lje­ži­li su iz­u­zet­no in­te­re­so­va­nje i još ve­će obez­bje­đe­nje.
Ve­če u Grad­skoj knji­ža­ri po­sve­će­no dje­lu ovog no­be­lov­ca otvo­rio je di­rek­tor No­ve knji­ge, Pre­drag Ulja­re­vić, iz­da­vač ko­me je po­šlo za ru­kom da ugo­sti Ma­ri­ja Var­ga­sa Ljo­su na­kon dvi­je go­di­ne pre­go­vo­ra. On je is­ta­kao da 15 go­di­na po­sto­ja­nja ove iz­da­vač­ke ku­će na naj­bo­lji na­čin obi­lje­ža­va­ju iz­da­va­njem kom­plet­nih dje­la Ljo­se, uz pr­vi do­la­zak ovog no­be­lov­ca u Cr­nu Go­ru.
Uz ri­je­či za­hval­no­sti za go­sto­prim­stvo ko­je je za krat­ko vri­je­me već do­ži­vio, Ma­rio Var­gas Ljo­sa nam je ot­krio mno­ge po­je­di­no­sti o se­bi, svom knji­žev­nom dje­lu i po­gle­du na svi­jet.
On sma­tra da je naj­va­žni­ja stvar ko­ju je na­u­čio u svom ži­vo­tu – či­ta­nje. Po­čeo je da či­ta sa pet go­di­na i ni­ka­da, ka­ko je re­kao, „ni­je za­bo­ra­vio ko­li­ko ga je obo­ga­ti­lo što je mo­gao da de­ši­fru­je ri­je­či i pre­tvo­ri ih u mi­sli”. Za­to ga je po­sje­ta jed­noj knji­ža­ri po­seb­no ob­ra­do­va­la, „jer se u knji­ža­ra­ma ši­re vi­di­ci i ho­ri­zon­ti”.
– Dra­go mi je što je moj pr­vi su­sret u Cr­noj Go­ri u jed­noj knji­ža­ri, sa pi­sci­ma i či­ta­o­ci­ma. Ima­mo dru­ga­či­ji je­zik i kul­tu­ru, tra­di­ci­ju, ali mi pi­sci ima­mo za­jed­nič­ki ime­ni­lac ko­ji nas po­ve­zu­je. Ot­kri­će onog što nas po­ve­zu­je je mno­go va­žni­je od ono­ga što nas raz­dva­ja – re­kao je Ljo­sa.
Pi­sac ne mo­že svo­je per­spek­ti­ve da sve­de na jed­nu ra­van i da ka­že ko­ji mu je ro­man naj­mi­li­ji, do­dao je Ljo­sa. Če­sto se zbu­ni ka­da mo­ra da pro­ci­je­ni svo­je dje­lo. Ta­ko­đe, če­sto ga je zbu­nji­va­lo, ka­ko je re­kao, „ono što je htio da na­pi­še i ono što je na­pi­sao”.
– Su­dim i ci­je­nim svo­ja dje­la po gla­vo­bo­lji ko­ju imam dok pi­šem. Po to­me je moj naj­bo­lji ro­man „Rat za smak svi­je­ta”. Rad­nja se ne de­ša­va u Pe­ruu, i ni­sam imao dir­ket­no is­ku­stvo sa svi­je­tom ko­ji sam u nje­mu opi­sao. To je bi­lo pr­vi put da mo­ji ju­na­ci ne go­vo­re špan­ski, već por­tu­gal­ski je­zik. Pu­no mi je tre­ba­lo da is­tra­žim isto­rij­ske do­ga­đa­je u Bra­zi­lu na kra­ju 19. vi­je­ka. Htio sam da pri­ka­žem šta se do­ga­đa­lo u Bra­zi­lu ko­ji je ta­da bio sim­bol La­tin­ske Ame­ri­ke, jer su sve la­ti­no­a­me­rič­ke ze­mlje ima­le u svo­joj isto­ri­ji slič­ne ra­to­ve. Sve ze­mlje La­tin­ske Ame­ri­ke, kao i Bra­zil, sa­zda­ne su od su­prot­no­sti, kon­fron­ti­zma, fa­na­ti­zma i za­to mi se taj rat u Bra­zi­lu uči­nio zna­čaj­nim za ra­zu­mi­je­va­nje rat­nih su­ko­ba u La­tin­skoj Ame­ri­ci – is­pri­čao je no­be­lo­vac.
Ljo­sa je pod­sje­tio da je ci­je­la isto­ri­ja ovog kon­ti­nen­ta sa­zda­na od su­ko­ba, ra­to­va zbog po­li­ti­ke, kul­tur­nih ra­zi­la­že­nja, što se sve kri­sta­li­zi­ra­lo u svi­je­tu la­ti­no­a­me­rič­kih dik­ta­tu­ra. Pi­sa­nje ro­ma­na „Rat za smak svi­je­ta” za nje­ga je, ka­zao je no­be­lo­vac, bi­lo je jed­no od naj­zna­čaj­ni­jih is­ku­sta­va u nje­go­voj plod­noj ka­ri­je­ri. Pi­šu­ći ovaj ro­man i is­tra­žu­ju­ći to vri­je­me shva­tio je da se si­tu­a­ci­ja u La­tin­skoj Ame­ri­ci ni­je mno­go pro­mi­je­ni­la i da je isto­ri­ja ovog di­je­la svi­je­ta ni­je umr­la.
Go­to­vo je ne­mo­gu­će raz­dvo­ji­ti knji­žev­no­st i po­li­ti­ku, sma­tra Ljo­sa. Mi­sli da ipak ni­je ne­mo­gu­će da pi­sac bu­de apo­li­ti­čan i ta­kvih pri­mje­ra ima. Me­đu­tim, sma­tra da je kri­tič­ni stav pre­ma svi­je­tu ve­o­ma zna­ča­jan.
– To su dva prak­tič­no ne­raz­dvo­ji­va svi­je­ta, raz­li­či­ta, ali svi­je­ta ko­ja se spa­ja­ju i te­ško ih je po­sma­tra­ti za­seb­no. Da­kle, mi­slim da ni­je ne­mo­gu­će, ali je ve­o­ma te­ško.
Ve­li­ki pi­sac je ot­krio da pi­še ve­o­ma si­ste­ma­tič­no i or­ga­ni­zo­va­no. Ka­ko je ob­ja­snio, me­tod pi­sa­nja je pro­fi­li­sao „pri­je mno­go go­di­na”.
– Po­če­tak pi­sa­nja je uvi­jek pro­iz­vod ne­kog do­ži­vlje­nog is­ku­stva, pri­če ko­ju sam čuo, ne­če­ga što sam pro­či­tao ili što se de­si­lo. On­da do­đem do ide­je. On­da poč­nem da ma­štam o to­me i stva­ram sli­ku bu­du­ćeg ro­ma­na. Ali, u tim pr­vim tre­nu­ci­ma ni­ka­da ne po­či­njem da pi­šem. Pri­ča mo­ra da „na­do­la­zi” i ka­da se za­vr­ši taj pro­ces, kre­nem s pi­sa­njem – ob­ja­snio je pi­sac.
Na po­čet­ku pra­vi di­ja­gram sli­ka iz ko­je se ra­đa pr­va ver­zi­ja knji­ga. Ova ver­zi­ja je na­pi­sa­na „na br­zi­nu” i vi­še pred­sta­vlja ma­te­ri­jal za do­ra­du. Pr­vom ver­zi­jom ni­ka­da ni­je za­do­vo­ljan i uvi­jek mo­ra da po­bi­je­di ne­si­gur­nost ko­ja mu se ja­vlja dok stva­ra „ko­stur” ro­ma­na. Naj­vi­še ga ra­du­je – pro­ces po­nov­nog pi­sa­nja. Dru­ga ver­zi­ja je uvi­jek dru­ga­či­ja od pr­ve, ali iz­da­va­ču uvijek da­je tre­ću ver­zi­ju u ko­joj je oči­šćen sva­ki vi­šak tek­sta.
– Je­dan pro­fe­sor uvi­jek po­či­nje pre­da­va­nje svo­jim stu­den­ti­ma sa: „Za­pam­ti­te da su pri­dje­vi na­pra­vlje­ni da se ne ko­ri­ste”.
Ljo­sa naj­vi­še ra­di uju­tro, po­pod­ne is­tra­žu­je i pro­mi­šlja o dje­lu ko­je pi­še a, ka­ko ka­že, „noć je za spa­va­nje” i sma­tra da se raz­li­ku­ju noć­ni i dnev­ni pi­sci.
Ljo­sa sma­tra da je mo­guć knji­žev­ni bum u ne­kom di­je­lu svi­je­ta, ka­ko se to do­go­di­lo u La­tin­skoj Ame­ri­ci `50-ih i `60-ih go­di­na. Vje­ru­je da se kre­a­tiv­nost izazvana ra­znim okol­no­sti­ma mo­že se­li­ti s jed­nog mje­sta na dru­go.
– Isto­ri­ja je pu­na slu­ča­je­va gdje se kre­a­tiv­nost pre­ba­cu­je s jed­nog mje­sta svi­je­ta na dru­go. Ima ne­ke ve­ze iz­me­đu kri­za isto­rij­skih i dru­štve­nih – i ve­li­ke knji­žev­no­sti. Sje­ti­te se Ru­si­je 19. vi­je­ka i Do­sto­jev­skog. Dva­de­se­ti je vi­jek ame­rič­ke knji­žev­no­sti. Ža­ri­šte iz Sje­ver­ne Ame­ri­ke u jed­nom mo­men­tu pre­se­li­lo se u Ju­žnu Ame­ri­ku, iako ni­je la­ko do­ku­či­ti ko­ja je to dru­štve­na ili ne­ka dru­ga vr­sta kri­ze ko­ja sti­mu­li­še po­ja­vu ža­ri­šta i knji­žev­nog bu­ma ka­kav se do­go­dio u La­tin­skoj Ame­ri­ci.
Osvr­nuo se i na svoj za­klju­čak da je „kul­tu­ra mr­tva”. Ka­ko je ob­ja­snio, kul­tu­ra ko­ja je to­li­ko bi­la zna­čaj­na u pro­šlo­sti, sa­da kao da je ne­sta­la, kao da na­sto­ji da bu­de za­bav­na, a ne po­uč­na.
– Kul­tu­ra po­sta­je po­vr­šna, fri­vol­na, ne­ka­da­šnja uvje­re­nja na ko­ji­ma se ba­zi­ra­la na­ša kul­tu­ra, kao da vi­še ne po­sto­je. Mi ne go­vo­ri­mo vi­še o umjet­ni­ci­ma, već o ko­mer­ci­jal­noj umjet­no­sti. Kul­tu­ra po­sta­je pred­sta­va, spek­takl, ni­je vi­še auten­tič­na i in­spi­ra­tiv­na.
Ljo­sa sma­tra da je do ta­kvog sta­nja do­šlo zbog manj­ka­vo­sti obra­zo­va­nja. Svu­da u svi­je­tu se, ka­že on, iz­ba­cu­ju hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke iz na­sta­ve, uz oprav­da­nje da su ne­po­treb­ne i da ne do­no­se ko­rist.
– Is­pa­da da ono što je pi­sao Or­vel – stva­r­nost. Ži­vi­mo u svi­je­tu u ko­me se sve kon­tro­li­še, u ko­me pro­pa­da­ju sve dru­štve­ne vri­jed­no­sti.
Funk­ci­ja knji­žev­no­sti bi­la je da se odr­ži kri­tič­ki duh, a ljud­ski na­pre­dak bio je za­sno­van na pro­gre­su ko­ji se stva­rao u svi­je­tu umjet­no­sti. Sa­da to­ga vi­še go­to­vo da ne­ma, jer kul­tu­ra nas za­ba­vlja, pa smo do­bi­li umjet­ni­ke, po­put De­mi­ja­na Hir­sta, ko­je je Ljo­sa na­zvao „pa­ja­ci­ma”, i ko­ji „pot­po­ma­žu da ljud­ski duh pa­da sve ni­že”.
On­da je usli­je­di­lo pot­pi­si­va­nje eks­klu­ziv­nog iz­da­vač­kog ugo­vo­ra iz­me­đu No­ve knji­ge i Grad te­a­tra Bu­dva ko­ji su se oba­ve­za­li da će do kra­ja go­di­ne ob­ja­vi­ti sve dram­ske tek­sto­ve ko­je je Ljo­sa na­pi­sao.
Za­tim je u Grad­skoj knji­ža­ri na­stao pra­vi „stam­pe­do” obo­ža­va­la­ca Ljo­si­nog dje­la, ko­ji su že­lje­li da im no­be­lo­vac pot­pi­še pri­mje­rak ne­ke od nje­go­vih knji­ga ko­je je ob­ja­vi­la pod­go­rič­ka No­va knji­ga.
S.ĆET­KO­VIĆ


Po­no­san na po­li­tič­ki an­ga­žman

Osvr­nuo se ve­li­ki knji­žev­nik i na dik­ta­tu­re i svoj po­li­tič­ki an­ga­žman to­kom `90-ih go­di­na u rod­nom Pe­ruu. Pod­sje­tio se ka­ko je bio na če­lu gru­pe pe­ru­an­skih in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji su po­mo­gli da kćer­ka jed­nog ta­mo­šnjeg dik­ta­to­ra ko­jeg je na­zvao „ubi­com”, ni­ka­da ne do­đe na vlast. Osje­ća po­nos na taj pe­ri­od po­li­tič­kog an­ga­žma­na, jer, ka­ko ka­že: „Pe­ru je tih go­di­na bio ze­mlja pro­spe­ri­te­ta”. Na po­čet­ku je bio li­je­vo ori­jen­ti­san, idol mu je bio Ča­ves u vri­je­me ka­da se kan­di­do­vao za pred­sjed­ni­ka, ali je shva­tio da mo­ra svo­ja po­li­tič­ka uvje­re­nja da po­mje­ri ka cen­tru da bi ga Pe­ru­an­ci shva­ti­li ozbilj­no kao po­li­ti­ča­ra. Osvr­ću­ći se na ak­tu­el­nu ne­smje­nji­vost vla­sti u Cr­noj Go­ri iza­zvan ko­men­ta­rom iz pu­bli­ke, Ljo­sa je sa­mo kroz smi­jeh od­go­vo­rio:
„Mi u La­tin­skoj Ame­ri­ci dr­ži­mo re­kord, a to je 54 go­di­ne ko­li­ko je Fi­del Ka­stro bio na vla­sti na Ku­bi”.


Su­ve­nir na ći­ri­li­ci

Ma­rio Var­gas Ljo­sa će po­ni­je­ti u svoj dom u Špa­ni­ji po­klon ko­jim ga je da­ro­vao naš pi­sac Ni­ko­la Ma­lo­vić. Su­ve­nir na ko­me je ći­ri­li­com is­pi­sa­no ime no­be­lov­ca kra­si pe­čat knji­ža­re „So”, či­ji je vla­snik Ma­lo­vić.